Водостај наших лажи





Земаљски живот човека подлеже различитим околностима и условима. Подложни смо радостима и разочарањима. Подвргнути смо процесу раста и старења. Понекад смо здрави, понекад болесни. Понекад се осећамо срећнима, понекад смо очајни и бесни. Поне- кад осећамо задовољство, понекад осећамо бол и умор. Како време тече човек се мења и пролази кроз безброј емотивно-духовних фаза. У том постепеном мењању изложен је сталном преображају. За нас хришћане, живот на земљи је тренутак. Моменат. Није савршен и никада неће бити. Савршен је само живот након живота јер смрт неће превладати.

У Откривењу Светог Јована Богослова читамо: И Бог ће обрисати сваку сузу с њихових очију; неће бити више смрти, ни туге, ни плача. Неће бити више бола, јер су некадашње ствари прошле (Откр. 21, 4). Нажалост, убиства на јавним местима у Америци, али и широм земаљског шара, постају свакодневница. Пре неколико дана у граду Боулдер у држави Колорадо, двадесетједногодишњи Ахмад Алив усмртио је десет невиних људи. Међу жртвама овог крвавог пира нашао се и Невен Станишић, православни Србин родом из Босне и Херцеговине, који је као дете са родитељима избегао у Сједињене Америчке Државе. Надали су се безбеднијем и мирнијем животу. Невен је убијен док је вредно обављао своје задужење на послу.

Био сам основац када сам први пут у животу видео лице упокојене особе, прадеде Милана. Потресао сам се иако тада нисам ни знао шта значи бити потресен. Са прадедом сам разменио неколико тренутака и провео можда два летња распуста у његовој близини. Био сам дете, а он старац од деведесет и коју годину. И онда је нестао. Сећам се да је на сахрани било много људи. Из прикрајка мајчиног загрљаја посматрао сам његово лице које је надилазило странице дрвеног сандука. Требало ми је много времена да се ухватим у коштац са чињеницом да га више нема или пак са чињеницом да сам први пут у животу видео беживотно тело особе која је много значила члановима моје породице.

Нема ништа теже и емотивније од смрти ближњега. Суочавање са смрћу вољене особе је једно од најтежих животних искустава и сасвим је природно да се човек плаши умирања. Након упокојења ближњег, кроз главу нам пролазе разне мисли, осећања, кривице и сећања. Затим размишљамо о последњим сусретима, разговорима и дружењу са вољеном особом, док наша сећања и успомене бивају испуњени лепим али и болним колекцијама фотографија сећања која (полако) бледе... Док туга кључа, а водостај лажи и оправдања расте, наша спремност да се ухватимо у коштац са датим стањем полако обамире.

Смрт је тема коју углавном избегавамо, ако је икако могуће. Смрт нас шокира, смрт нас плаши и оптерећује. Међутим, смрт ближњих тера нас да се суочимо са реалношћу да ћемо сви ми једног дана привести крају своје овоземаљско постојање и, ако смо верујући, изаћи Богу на истину. Они пак који не верују имају другачији однос. Свештеник Жељко Јовановић, који ради као медицински техничар на једном ковид одељењу у Београду, говорио ми је да болест примири човека. Причају му о свему, али највише о својим страховима. Највећи страх им је смрт. Плаше се Божјег суда чак и они који не верују. Мало ко од њих тугује зато што оставља овоземаљска блага. Само им је битно да се исповеде и да им деца буду добро. Када се суоче са смрћу, каже отац Жељко, не мисле више о себи и не тугују толико за овим животом, али дођу до сазнања да су трчали странпутицом. Једна особа му је рекла да је живела као да има два живота. Један да троши да стекне нешто, а други да ужива у својим плодовима и док се окренуо живот му је прошао…

У Светом Писму има доста (о)помена о смрти. За мене, још из богословских дана, најшокантнија смрт описана је у Делима светих апостола (5, 1–11). Наиме, усред успешног развијања ране хришћанске цркве и проповеди Светих апостола, описана је мистериозна смрт хришћана, брачног пара Ананије и Сапфире. Они су продали део свог имања, без да су апостоли од њих тако нешто очекивали. Желели су да други о њима мисле да су бољи него што јесу. Земљу су продали за једну цену, а апостолима рекли другу… Колико год овај случај Ананије и Сапфире изгледао бруталан, јер задобише смрт само због једне лажи, не можемо ући у Божје мотиве. Очигледно у овом примеру видимо више од једне непријемчивости. Видимо трагедију брака као таквог, изолованог од света других. Заједницу која се противи Заједници. Лаж овде носи велику цену (Никола Ђоловић).

Све у животу може да се избегне, осим смрти. Пре или касније људском животу дође крај. Питање је увек исто, а гласи како се изборити са страхом од смрти? Најбоља одбрана од тога страха, говорио је Владета Јеротић, јесте вера, али и стално неговање вере, тог вечитог архетипа homo religiosusa присутног код свих људи. За православне хришћане и хришћане уопште, тај архетип оличен је у смрти и васкрсењу Господа Исуса Христа. Када мислимо о крају овоземаљског живота, размишљамо о губитку вољене особе али и сопственог живота. Смрт је тежак губитак, али најбоља одбрана, тј. одговор на смрт (за нас хришћане), одакле црпимо личну веру која је брана и утеха, забележено је у Светом Писму. У посланици Светог апостола Павла Филипљанима стоји записано: Јер је мени живот Христос и смрт добитак (1, 21). Не заборавимо да Свети апостол Павлe pише као хришћанин и пише нама хришћанима. Он тиме указује да ако особа има однос са Христом, и када умре она добија благослов, смисао. Умрети значи добити.

Испратити некога на вечни починак значи сусрести се са њиме. Нека свемогући Господ Спаситељ, Прволик, подари покој души архимандрита Јована, неуморног прегаоца на њиви Господњој. Вечан ти покој, оче Јоване!

Протођакон др Дамјан С. Божић,
главни и одговорни уредник "Православља"

*Објављено у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије, бр. 1298, 15. април 2021. године



Редакција: +381 11 30–25–116
Претплата: +381 11 30–25–103, 30–25–113
e–mail: pravoslavlje@spc.rs – редакција и pretplata@spc.rs – претплата




Почетна страна
Уредништво
О страници
О новинама
Сарадници
Претплата
Контакт
АРХИВА

Православље – новине Српске Патријаршије излазе са благословом Његове Светости Патријарха српског Иринеја. Православље издаје Информативно-издавачка установа Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве. Главни и одговорни уредник је протођакон др Дамјан С. Божић. Први број Православља изашао је 15. априла 1967. године. Новина излази сваког првог и петнаестог у месецу, за јануар и август двоброј. Годишња претплата за нашу земљу је 1700 динара, полугодишња 850. Појединачни примерак Православља кошта 90 динара. Претплата за нашу земљу може се уплатити на благајни Српске Патријаршије, Краља Петра 5, или на текући рачун, а о начину претплате можете се информисати путем телефона: Редакција: +381 11 30–25–116, Претплата: +381 11 30–25–103, 30–25–113, e–mail: pravoslavlje@spc.rs – редакција и pretplata@spc.rs – претплата.