Панајотис Ј. Скалцис: Начин Причешћивања лжицом





Смисао и предобраз лжице

Реч λαβίς (лавис, хватаљка, машице, лжица, кашичица), од глагола λαμβάνω (ламвáно, узимати), означава алатку којом се узима нешто, на пример хватаљку[1]. У литургијску праксу ушла је из Старог Завета, и то из Исаијиног виђења, пошто је он примио пророчки дар кроз ужарени угљен који је један од серафимâ узео машицама са олтара и ставио га на усне пророку[2]. Овај чин предображава свето Причешће. „Онако како је један од серафимâ узео угљен и дао га Исаији, исто тако и свештеници узимају Хлеб, дакле Тело Господа Христа и дају га народу“.[3] Тако је израз λαβίς (лавис, хватаљка, машице, лжица) постао познат у целој историји литургике, тојест евхаристијског живота Цркве, али је разумеван различито на практичном нивоу у различитим историјским периодима, све док није преовладао у облику који познајемо данас као кашичица.

Причешћивање апостолâ

Према Новом Завету, у току последње вечере (Тајне Вечере), Христос је овако предао тело и крв своју апостолима: „И када јеђаху, узе Исус хлеб и благословивши преломи га, и даваше ученицима, и рече: Узмите, једите, ово је тело моје. И узе чашу и заблагодаривши даде им говорећи: Пијте из ње сви; ово је крв моја“[4]. Из овог описа се види да је прво било раздавање хлеба, а после њега раздавање вина. Глагол λαβών (лавόн) указује на раздавање руком. Тако се и приказује, што је посведочено још од 6. века у византијској уметности, у фрескосликарству, као причешћивање апостолâ. Нарочито од 11. века, у олтарској апсиди је приказано како Христос даје засебно хлеб, а засебно чашу. Апостоли су подељени у две групе по шест. Са десне стране Христос даје у руку свакоме ко прилази по комад Хлеба. Са леве стране, опет, Христос причешћује другу шесторицу дајући свакоме часну Крв из путира[5]. На представама из 16. века Христос се приказује како причешћује апостоле лжицом.

Причешћивање руком (узимањем) и одвојено примање Часних Дарова

Хришћани првих векова причешћивали су се по обрасцу Тајне Вечере, прво дакле хлебом, а затим вином. Према Евсевију Кесаријском (3.–4. век), епископ римски Ксист (285), приповедајући о покајању једног јеретика, износи следеће: „Слушао је свету Литургију, одговарао је Амин, учествовао у трпези и пружао своје руке да прими свету храну“[6].

Према Апостолским Установама, тексту антиохијске традиције са краја 4. века, у току светог причешћивања поредак је предвиђао: „Епископ нека даје предложење – Хлеб – говорећи: Тело Христово, а онај ко га прима нека говори: Амин. После тога ђакон нека држи путир и, док га даје, нека говори: Крв Христова, Чаша живота. И онај који пије – причешћује се – нека говори: Амин.[7] И Василије Велики се позива на поредак који је био преовлађујући у тој епохи, у складу са којим је онај који се причешћује примао од служашчег свештеника честицу на свој длан, а он ју је стављао „у уста властитом руком“[8].

На исту праксу се позива и свети Кирило Јерусалимски, који познаје јерусалимски поредак и, очигледно, Литургију светог Јакова: „Када приступаш, да не прилазиш раширених руку, нити раздвојених прстију, већ, начинивши од левога длана престо деснога, као ономе који ће примити Цара, савивши длан, прими Тело Христово. Приђи после тога и Чаши са Крвљу, не са подигнутим рукама већ погнут и говорећи Амин као да се клањаш са поштовањем, па прими освећење причешћујући се и од Крви Христове“[9].

У Литургији светог Јакова назначено је следеће, везано за начин причешћивања верних: „Господ ће нас благословити и удостојити да примимо ужарени угљен чистим машицама прстију и да га ставимо у уста верних, на очишћење и обновљење душа и тела њихових, сада и увек и у векове векова“[10]. У овом тексту види се да причешћивање бива ταῖς τῶν δακτύλων λαβαῖς, дакле прстима служашчег свештеника, и директно у уста верника. Није пак јасно да ли је Хлеб био натопљен Крвљу или је следило засебно причешћивање из путира, како је, као што смо видели, јасно забележено у тумачењу јерусалимске Литургије од Кирила Јерусалимског. Наравно, за причешћивање свештеникâ биле су предвиђене велике честице које је предстојатељ сабрања умакао εἰς τόν κρατῆρα (у путир). Може се претпоставити да је, аналогно томе, бивало исто и за вернике, само са мањим честицама. Даљи поредак, после причешћивања клира, да ђакони „узимају дискосе и путире да причесте народ[11]“ (многи дискоси и многи путири опслуживали су велики број људи који је приступао светом Причешћу), оставља простор за двоструко тумачење. Прво, да је свештеник узимао једну честицу са дискоса који је ђакон држао, и након што би је умочио у путир, ставио би је у уста онога који се причешћује. Друго, да се прво честица (Тело) предавала у уста, а затим је следило причешћивање Крвљу из путира[12]. У сваком случају, умакање хлеба у вино није било непознато на Истоку. Ове традиције се до данашњег дана придржавају Јермени. У јерменској Литургији „ђакон и народ се причешћују под оба вида, али не директно из путира нити кашичицом. Свештеник обема рукама држи путир и изнад њега свети хлеб, натопљен у часну Крв. Са два прста десне руке откида честицу од њега и ставља је у уста оних који се причешћују“[13]. Како се може приметити, и овај начин причешћивања има своје практичне потешкоће.

Предавање божанских Дарова одвојено помиње и Литургија апостола Марка: „И када предаје клиру и народу, говори: Свето Тело Господа и Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа. А уз путир говори: Часна Крв Господа и Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа“[14]. И у овој светој Литургији помињу се у епиклези више хлебова и више путира: „Погледај на нас и ниспошљи на хлебове ове и на чаше ове Духа Твога Светога да их освети и саврши као Свемогући Бог“[15].

У складу са горепоменутим сведочанствима термин лжица (λαβίς) упућује на причешћивање узимањем хлеба у руке. Свештеник је полагао честицу на укрштене дланове верника, који би је онда ставио у уста. После тога је ђакон приносио путир. Једино у случајевима болесникâ, или самртникâ, или оних који нису могли да узму у руку Хлеб светог Причешћа, у складу са осамнаестим каноном Картагинског сабора (397.), био би им стављен у уста[16]. То је очигледно чињено уз помоћ неког инструмента примереног за ову ванредну потребу[17]. Ова алатка је могла бити лжица у облику хватаљке или кашике. Ово нас доводи до закључка да је упоредо са првобитним начином причешћивања из руке постојао и неки помоћни предмет (лжица) за посебне потребе, који је преовладао касније. Тако је, например, бивало божанствено причешћивање оних који нису били присутни на месту сабрања: према ономе што пише Јустин, „и онима који нису били присутни преко ђакона је слато“[18].

Причешћивање ван сабрања

Одговор на питања о начину причешћивања изван сабрања могу да дају текстови житијâ светих, као и пракса хришћана и пустињака да чувају Причешће са претходне недељне Литургије, Хлеб умочен или неумочен у Крв, за свакодневно лично причешћивање, наравно уз помоћ лжице: „Раширивши на неко чисто место једно свештено платно и, поставивши на њега свети покровац, на овај покровац би лжицом (διά τῆς λαβίδος, диà тис лавидос) постављали честицу пресветога Хлеба“[19]. Одговарајуће сведочанство имамо и у житију свете Марије Египћанке, која се у литургијском контексту, нешто слично као у изобразитељној[20], налазећи се у јорданској пустињи, причестила из руку светог Зосима пречистим Телом и часном Крвљу Христовом из „малог путира“ (μικρὸν ποτήριον, микрóн потирион)[21] или „свештеног сасуда“ (σκεῦος ἱερόν, скéвос иерóн) према другом издању[22].

Представа да преподобна Марија жели да се причести лжицом (кашичицом) је вероватно каснији избор писца њеног житија. Ипак, овај начин приказивања није без историјског упоришта. Текст житија и поред свега није јасан по питању начина причешћивања преподобне, да ли полагањем дарова руком у њена уста или лжицом. Одељак „ставивши у мали путир пречисто Тело и часну Крв Христа Бога нашега“[23] показује да је свето Причешће пренето са једног места на друго. Највероватније је да је Хлеб био умочен у Крв ради лакшег преношења. Други пак пример, причешће Јулијана Комита, оставља простор да прихватимо да је путир могао бити пун хлеба и вина: „А много пута и путир држаху испуњен светим Телом Владичанским и Крвљу и подстицаху га да приђе“[24].

Осврт на историју лжице у виду кашике

Данило Георгопулос (19. век), новији тумач свете Литургије, ослањајући се очигледно на иконографски приказ који изображава преподобну како се причешћује лжицом, подржава став да је овај свештени сасуд уведен у 7. веку, у епохи у којој је живела преподобна Марија Египћанка[25]. Највероватније је да се преподобна причестила Хлебом умоченим у Крв Христову који је свети Зосима преносио у малом сасуду (нека врста дарохранилнице), лжицом (кашиком) или руком. У истом пак периоду имамо податак од светог Анастасија Синаита о причешћу једног столпника кашичицом[26].

На горепоменута сведочанства ослања се и свети Симеон Солунски да би нагласио да је причешћивање лжицом „веома древно предање“ (παράδοσις ἀρχαιοτάτη, парáдосис археотáти).[27] Заступано је мишљење да је кашичицу увео у литургијску праксу свети Златоуст. Ово мишљење су подржавали Петар Аркудиос[28] и Пајсије Лигаридис[29]. Ова двојица се ослањају на податак историчара Созомена[30], према коме је једна жена, натерана од стране свога мужа да се причести светим Тајнама од стране македонијеваца, бацила хлеб који је држала у рукама и претворила се у камен: „Јер је, дакле, била зла ова жена, како је речено, Златоречиви је наложио да се убудуће Господње Тело не даје у руку, како је био обичај у Цркви, већ са истом хватаљком (лжицом) која је држала часни угаљ и очишћавала душу и усне.[31]

Ипак, они који подржавају мишљење да је свети Златоуст увео кашичицу бивају исправљени од њега самога који заступа причешће верних руком, поистовећујући је са машицама које је видео Исаија[32]. Ово предање о причешћивању машицама руку (διά τῆς λαβίδος τῆς χειρός, диà тис лавидос тис хирόс) одржало се до епохе сазивања пето-шестог (трулског) васељенског сабора (691)[33], али и после тога до 9. – 10. века.

на пример Исаије[34]. Трулски сабор који смо наводили, забрањује у свом 101. канону, коришћење из тобожње побожности посудâ, а самим тим и машицâ, за прихватање божанских дарова (πρὸς τὴν τοῦ θείου δώρου ὑποδοχήν), и инсистира на древном начину причешћивања: „Тако, ко жели у време (литургијског) сабрања да се причести пречистим Телом и Причешћем једно са Њиме постане, треба да састави руке у облику крста и тако приступи и прими Причешће благодати“.[35] Човекове руке, пише свети Никодим Агиорит, часније су од било какве посуде[36]. Свети Јован Дамаскин говори о причешћивању засебно хлебом и засебно вином према древном поретку: „Приђимо му са жарком жељом и примимо Тело Распетога постављајући дланове крстолико“.[37]

Јасно је, дакле, из горенаведених извора да су се верници, бар до 9. века, на Истоку и на Западу, причешћивали са два евхаристијска елемента одвојено. Хлеб је полаган у руку онога ко се причешћује. Вино је примано из путира[38]. На ово указује и свети Амвросије Медиолански на Западу, када, обраћајући се цару Теодосију, каже: „Како да рашириш руке са којих капље крв од неправедног убиства? Како са таквим рукама да прихватиш пресвето Тело Господње? Како да узмеш у своја уста часну Крв, а у гневу си пролио крв невиних људи?“[39]

Ова древна пракса дозвољавала је, наравно, паралелну употребу лжице (кашичице) у изванредним ситуацијама, као што је причешће тешког болесника или потреба свакодневног причешћивања верних у дому и пустињака на месту њиховог тиховања. Треба такође навести податак да се лжица користила на Истоку од стране Коптâ и несторијанаца после њиховог отцепљења од Византинаца у 4. веку[40].

Константин Калиник пише да је лжица у виду кашичице посведочена од 10. века[41]. Није нам познато одакле црпи овај податак. Могуће је да се ослања на сведочанство које се приписује Григорију Декаполиту (9. век), о причешћивању лжицом[42]. Ипак, овај текст није старији од 14. века[43]. Од 9. века па надаље преовлађују нова мишљења о начину причешћивања верника и настају нове практичне потребе које намећу, прво на локалном, а затим на васељенском нивоу, употребу лжице (кашичице).

Разлози за преовладавање лжице

Свети Симеон Солунски (15. век) пише да је лжица преовладала „из неких разлога“[44]. У питања која су допринела овој промени улазе и случајеви скрнављења светог Причешћа чуваног по домовима од стране неких лоших хришћана. Такође je недостатак ђаконâ отежавао причешћивање под оба вида[45]. Практичне потешкоће које настају приликом причешћивања новорођенчади, болесникâ и самртникâ допринели су новом начину причешћивања лжицом, „најблагообразнијег“ према изразу патријарха цариградског Михаила Оксита[46]. На Западу, али и на Истоку, преовладало је од 9. века мишљење да се хришћани лаици не причешћују из руке[47]. Од обичајне праксе која је преовладала на Истоку пренела се и у Шпанију пракса да се од краја 7. века даје Τело Господње умочено у освећено вино. Ово је на Западу било забрањено од стране Сабора 675. године[48]. Овај обичај мешања дарова у посудама забранио је, како смо видели, и петошести (трулски) васељенски сабор.

Фактор у општем прихватању лжице представља и развој проскомидије и преовладавање честицâ. Њена практична употреба, пре свега за сједињење вина и воде, помиње се у најстаријем тексту који описује поредак проскомидије (12. век)[49]. Валсамон (12. век) помиње ширење употребе лжице „у неким Црквама“[50]. У истом периоду наводи се лжица и у тумачењу свете Литургије приписиваном Софронију Јерусалимском[51]. Свети Симеон Солунски сматра лжицу неопходном због мешања часних Дарова „јер је потребно да се сваки верник причести и од Тела и од Крви Христове заједно“.[52] Преовладавање лжице као најприкладнијег начина причешћивања није без везе са начином причешћивања Латинâ који не раздељују хлеб[53].

Закључак

Изучавање историје начина причешћивања верних води нас до закључка да су се од првих векова до 10. века хришћани причешћивали часним Даровима одвојено, примајући хлеб у своје руке од стране служашчег свештеника („λαβὶς τῶν χειρῶν“, лавис тон хирóн). Лжица као литургијски сасуд позната је већ од 4. века као алатка за алтернативно решење, за ванредне случајеве и посебне потребе. Текстови житија из 7. века нас информишу да се лжица среће и у виду кашичице. Од 11. века се повезује са проскомидијом (честице). Од 12. века посведочена је на локалном нивоу. Као уопштена пракса преовлађује од 14. века. Термин лавис у смислу машице задржао се и за кашичицу због снажног символизма и упућивања на угљен узет са олтара. Угљен је видео Исаија, дакле дрво „уједињено са ватром; тако и хлеб Причешћа није обичан хлеб већ уједињен са божанским“[54]. Наравно, није случајно да лжица задобија и мистички карактер у смислу да представља образац Богородице јер „тамо ватрену природу угљена машице са жртвеника узеше, а ова, примивши у себе огањ Божанства, не сагоре већ се прослави“[55].

Дакле, традиција наше Цркве по питању историје, употребе из практичних разлога и символике лжице јасна је и богата. Изучавање и урањање у ову традицију може да дâ одговоре на проблематику која се, било под изговором било истински, поставља у наше време. Може да просветли колико оне који ствари посматрају духовно и разумеју смисао речи „јер Хлеб је Божји онај који силази с неба и даје живот свету“[56] толико и оне који желе да буду оригинални, а уз њих и оне који имају потешкоће да се удубе у чудо светих Тајни, саплитани помислима својих сумњи.

(Превод јелинског текста објављеног у часопису Јеладске Цркве „Ефимериос“, свеска 4, јул – август 2020, 21-29).

Превео: Немања Костић




Редакција: +381 11 30–25–116
Претплата: +381 11 30–25–103, 30–25–113
e–mail: pravoslavlje@spc.rs – редакција и pretplata@spc.rs – претплата




Почетна страна
Уредништво
О страници
О новинама
Сарадници
Претплата
Контакт
АРХИВА

Православље – новине Српске Патријаршије излазе са благословом Његове Светости Патријарха српског Иринеја. Православље издаје Информативно-издавачка установа Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве. Главни и одговорни уредник је протођакон др Дамјан С. Божић. Први број Православља изашао је 15. априла 1967. године. Новина излази сваког првог и петнаестог у месецу, за јануар и август двоброј. Годишња претплата за нашу земљу је 1700 динара, полугодишња 850. Појединачни примерак Православља кошта 90 динара. Претплата за нашу земљу може се уплатити на благајни Српске Патријаршије, Краља Петра 5, или на текући рачун, а о начину претплате можете се информисати путем телефона: Редакција: +381 11 30–25–116, Претплата: +381 11 30–25–103, 30–25–113, e–mail: pravoslavlje@spc.rs – редакција и pretplata@spc.rs – претплата.